|
Цар и Леховкиња Мара 0001 Ал грм грми, ал се земља тресе, 0002 Ал пуцају по гори кудрети, 0003 Или море од обале лупа? 0004 Нит грм грми, нит се земља тресе, 0005 Нити море лупа од обале, 0006 Нит по гори пуцају кудрети, 0007 Већ пуцају краљице лубарде, 0008 Јер се жени Проминлијћу краљу, 0009 Довео је Леховкињу Мару. 0010 На Промину пуцају топови, 0011 Краљ Проминлијћ проводи весеље, 0012 Мање није нег пун мисец дана. 0013 Кад весеље краљу битисало, 0014 Једно јутро краљу подранио, 0015 Па он сио у јалдуз-скемлију, 0016 Лива м’ пиће Леховкиња Мара, 0017 Краљ га пије, а Мару погледа, 0018 Па је краљу Мари говорио: 0019 „Давор липа Леховкињо Маро! 0020 Али си ми врло прилијепа, 0021 Липше т’ нема у све седам краља, 0022 Ни у турских све седам шахова, 0023 Ни у турског цара у Стамболу; 0024 У њега је седам султанија, 0025 Ти с’ од сваке липша султаније.“ 0026 Кад чу Мара, краљу бесидила: 0027 „Продј’ се тога, Проминлијћу краљу! 0028 Знаш ли турског цара у Стамболу, 0029 Старији је од све седам шаха, 0030 Не море се царе оженити 0031 Ни од каквог турског шаха свога, 0032 Већ се жени од све седам краља; 0033 А знадеш ли, моје миловање, 0034 Да су ричи сваке летилице, 0035 Оне лете од уста до уста 0036 Баш ко тица о гране до гране: 0037 Ако царе чује у Стамболу, 0038 Да сам тако липа у тебека, 0039 Море л’ мене царе заискати, 0040 Ти ’ш ме дати, бити не мере ти; 0041 Јер знаш, јање, Проминлијћу краљу, 0042 Да цар турски рече у Стамболу, 0043 Да ће моје лишце обљубити, 0044 Ја б’ ми царе лишце обљубио, 0045 Ја б’ он турског тахта оставио, 0046 Јер већ не би турски царе био; 0047 Што цар рече, знаш, да не пориче.“ 0048 А Проминлијћ вели Леховкињи: 0049 „Да те ишће царе у Стамболу, 0050 Не би тебе дао, миловање!“ 0051 „ „Мучи болан, Проминлијћу краљу! 0052 Моро б’ дати, јер бити не море.“ “ 0053 Нека краља, нека Леховкиње! 0054 Није прошла ни година дана, 0055 Ал цар за то чуо у Стамболу, 0056 Да је така Леховкиња липа 0057 У Промину Проминлијћа краља. 0058 Онда царе диван учинио, 0059 Све му лале на диван изишле, 0060 Мухурлије и све учтуглије. 0061 Када цару сили на дивану, 0062 Цару вели мухур-сахибија: 0063 „Цар алифет, светачко колино! 0064 Диван чиниш већ четири дана, 0065 Све ти лале на диван изишле, 0066 А ти ником не казујеш овде, 0067 Не казујеш, за што диван чиниш.“ 0068 Цар алифет зара одигнуо, 0069 Зар подиже па тихо подвикну: 0070 „Давор моје лале и везири! 0071 Сад сам чуо и хабер узео, 0072 Да имаде Леховкиња мара 0073 У онога Проминлијћа краља, 0074 Липше нема у све седам краља, 0075 У све седам, лале, мојих шаха, 0076 У мене је седам султанија, 0077 Да је липша Леховкиња Мара 0078 А од сваке моје султаније. 0079 Кад је тако Леховкиња липа, 0080 Ето јесам нијет учинио, 0081 Ја ћу мари лишце обљубити, 0082 Ја вам тахта оставити свога.“ 0083 Кад му чуле лале па везири, 0084 Њему вели Мехмеде везиру: 0085 „Цар алифет, светачко колино! 0086 Кад ’ш Марино лишце обљубити, 0087 Прави ферман Проминлијћу краљу, 0088 Нек ти шаље Леховкињу Мару.“ 0089 Када царе те разабра ричи: 0090 „Хоћу, лало, први мухурлија!“ 0091 Намах царе шехислама викну, 0092 А шехислам ферман направио, 0093 Цар на ферман туру ударио, 0094 Проминлијћу што су направили: 0095 „Проминлијћу, у Промину краље, 0096 Шаљи цару Леховкињу Мару! 0097 За Мару је турски царе чуо, 0098 Врло да је липа Леховкиња, 0099 Да је нема у све седам краља, 0100 Ни утурских све седам шахова, 0101 Ван ти шаљи Леховкињу липу.“ 0102 Оде ферман до Промина града, 0103 А на руке Проминлијћа краља, 0104 Он га гледа, у мару погледа, 0105 Њега пита Леховкиња Мара: 0106 „Миловање, Проминлијћу краљу! 0107 Каква ти је била књига стигла, 0108 Ти је гледаш, а у ме погледаш?“ 0109 Онда вели Проминлијћу краљу: 0110 „Давор липа Леховкиња Маро! 0111 Оно није била књига стигла, 0112 Већ од цара царев ферман био. 0113 Царе ми је ферман направио, 0114 Да је за те чуо у Стамболу, 0115 Ти да јеси у мене прилипа, 0116 Да те цару шаљем и Стамболу, 0117 Ја ће тебеи обљубити лишце, 0118 Јал не море турски царе бити.“ 0119 Кад му чула Леховкиња Мара: 0120 „Миловање, Проминлијћу краљу! 0121 Јесам ли ти, драги, говорила, 0122 Да ће за то турски царе чути, 0123 Да су ричи сваке летилице?“ 0124 „ „Јеси, Маро, виру ти задајем! 0125 Ал те цару не дам ни Стамболу, 0126 Волим дати главу са рамена.“ “ 0127 Намах краље другу књигу пише, 0128 Шта ће краље у њој направити: 0129 „Чујеш, турски царе у Стамболу! 0130 Теби не дам Леховкиње Маре. 0131 Да ми седму даднеш султанију, 0132 Опет не дам Леховкиње липе, 0133 Јер је липша, нег свитина каже.“ 0134 Дође књига цару и Стамболу, 0135 А цар намах шехислама викну, 0136 Да он цару књигу право каже. 0137 Када царе књигу разумио, 0138 Намах диван купи око себе. 0139 Када му се диван сакупио, 0140 Шехисламе паде на колина, 0141 Књигу гледа, авазиле каже, 0142 Краљ да не да Леховкиње Маре 0143 А за царских седам султанија, 0144 Маре не да, воли главу дати. 0145 Кад то чуо мухурлија царски, 0146 Зара љуби,а теменах чини, 0147 Па под царом пољуби срџазу: 0148 „Цар алифет, светачко колино! 0149 Кад краљ не да Леховкиње Маре, 0150 Ти с њим мораш сефер отворити, 0151 Ван дај спремај два своја везира, 0152 Сваком подај стотину хиљада, 0153 Нека узму хазну и топове 0154 И кумбару, што градове прима, 0155 Нека Промин бију код Промине, 0156 Код Промине код воде ледене.“ 0157 Када царе те разабра ричи: 0158 „Лало прва, Мехмеде везиру! 0159 Ето теби стотину хиљада, 0160 Бирај мојих дванаес топова! 0161 Друг алало, Ибрахим-везиру! 0162 Ето т’ војске стотину хиљада, 0163 Ето теби дванес лубарада, 0164 Ход’те оби под Промин изадј’те, 0165 Туц’те Промин код воде Промине, 0166 Уфатите Проминлијћа краља, 0167 Мени Мару ја живу ја мртву!“ 0168 Кад то чула обадва везира, 0169 Два везира подигнула војску, 0170 Сваки гони по дван’ес топова. 0171 Све дан по дан под Промин изашли, 0172 Оплетоше велике кошеве, 0173 На кошеве подигли топове, 0174 Промин бију из топова царских, 0175 Све година иде по година, 0176 Е двадесет и дви годинице, 0177 Ал не знају, откуд су му врата, 0178 Да одбију дрво ја камена. 0179 Види дере Ибрахим-везира! 0180 У двадесет и трећој години 0181 Он остави Мехмеда везира, 0182 Па прибиже Проминлијћу краљу, 0183 Сам остаде Мехмед под Промином. 0184 Он зацвили, узе књиге биле, 0185 Па он цару крвав махзар пише: 0186 „Цар алифет, светачко колино! 0187 Ево дваест и дви годинице, 0188 Ја како сам под Промин изишо, 0189 Вавик Промин бијем код Промине, 0190 А ја не знам, откуд су ми врата. 0191 Кад су са мном пошли војевати: 0192 Ко иктијар под Промин изашо, 0193 Онај своје кости оставио; 0194 Ко је момак под Промин изашо, 0195 Под Промином сиду стеко браду; 0196 У ког мушко чедо остануло 0197 У бешици, девлет-падишаху, 0198 Чедо дошло бабу изминити; 0199 Ван ето ти крвава махзара! 0200 Ибрахим је краљу прилегнуо, 0201 Ја сам осто под Промином клетим, 0202 Ја дај индат под Промин проклети, 0203 Ја остављај тахта и Стамбола, 0204 Вире ми Маре обљубити не ћеш.“ 0205 Оде махзар тахту па девлету. 0206 Вид’ дер бахта цара честитога! 0207 Ко ће крвав махзур угледати? 0208 При сарајих мухур-схибија, 0209 Махзарџију за руку узео, 0210 Поведе га цару на дивана, 0211 То је мучно шехисламу било. 0212 Ал вид’ дере мухур-сахибије, 0213 Право махзар пред зара побаци. 0214 Када царе махзур угледао, 0215 Диже зара, шехислама викну: 0216 „Гледај махзар, па ми право кажи!“ 0217 Кад то муху рвидја сахибија, 0218 Он не даде шехисламу царском, 0219 Јер прид цара паде на колина, 0220 Махзар узе, низ њег погледао, 0221 Њему сузе лете из очију. 0222 Цар је њему тихо бесидио: 0223 „Лало моја, мухур-сахибија! 0224 Кад је махзар од Мехмед-везира, 0225 Ти га мени по истини кажи!“ 0226 Сахибија пољуби срџазу: 0227 „Цар алифет, светачко колино! 0228 Срамота је и гледати у те, 0229 Камо л’ с тобом није говорити, 0230 Говорит ћу данас за потрибу, 0231 С тог махзара не дам шехисламу, 0232 Јер ти право казивати не ће. 0233 Дофат’ кајда, падишаху драги, 0234 Кад си иско Леховкињу Мару 0235 Од онога Проминлијћа краља, 0236 Два с’ везира под Промин послао, 0237 Ево дваест и дви годинице, 0238 Ево што је Мехмед направио: 0239 „ „Цар алифет, светачко колино! 0240 Промин бијем двадесет година, 0241 И трећа је настала година, 0242 А ја не знам, откуд су му врата, 0243 Ибрахим је у Промин побиго, 0244 Отишо је Проминлијћу краљу. 0245 Ко иктијар под Промин изашо, 0246 Под Промином кости оставио; 0247 Ко је момак под Промин изашо, 0248 Сиду стеко под промином браду; 0249 Ко остави чедо у бешици, 0250 Кад је са мном пошо војевати, 0251 Чедо дошло бабу изминити. 0252 Брже м’ индат под Промин проклети, 0253 Ја ћу и ја Промин оставити, 0254 Јер ти Маре обљубити не ћеш, 0255 Намах мораш тахта оставити.“ “ 0256 Кад цар чуо, кајда дофатио, 0257 Низ њег гледа, а лалу погледа: 0258 „Драго дите, мухур-сахибија! 0259 Везири ми на ну ум нису, 0260 Да сам посло под Промин камени.“ 0261 Онда царе сузама пролио: 0262 „Лало моја, Мехмеде везиру! 0263 Кад ми ниси Промин оставио, 0264 Ван га навик бијеш по темељу, 0265 Ниси ћео краљу прибигнути, 0266 Ево т’ вира цара честитога, 0267 Цар ће теби индат учинити, 0268 Какав с’ скоро није учинио; 0269 Твоје ће се име спомињати 0270 Од данаске па до кијамета.“ 0271 Намах девлет из све главе викну: 0272 „Прва лало, мухур-сахибија! 0273 Ев’ у мене млађег сина мога, 0274 Мога сина султана Селима, 0275 Празна тахта оставити не ћу, 0276 Ван нејака султана Селима, 0277 Ако м’ тамо судјен данак дојде, 0278 Он ће султан иза мене бити. 0279 Лети, диван купи до менека!“ 0280 Намах цару диван сакупили. 0281 Када лале на диван изашле, 0282 Онда царе махзар извадио, 0283 Не да њега шехисламу своме, 0284 Веће своме мухур-сабибији. 0285 Кад лалама махзар проучио, 0286 Стаде вика мухур-сахибије: 0287 „Брже џевап цару честитоме! 0288 Сад ће девлет поћи војевати, 0289 Сулан Селим на тахту остати. 0290 Ван што ћемо, мухурлије драге, 0291 Дајте џевап цару честитоме!“ 0292 Свако мучи, прида се погледа, 0293 Нико с царем не зна бесидити 0294 Посли лале мухур-сахибије: 0295 „Цар алифет, светачко колино! 0296 Дедер прави бијеле фермане 0297 На три шаха у твојему царству 0298 И на твоју Босну племениту. 0299 Најприје ћеш ферман оправити 0300 А на руке бегу Љубовићу, 0301 Нек ти Босну диже племениту, 0302 Нека теби под Едрену сиде. 0303 Сва три ће ти шаха прије доћи, 0304 Нег ће сићи Босна племенита, 0305 Далеко је у Босну поносну.“ 0306 Када царе те разабара ричи: 0307 „Лало моја, мухур-сахибија! 0308 Де ми прави бијеле фермане, 0309 На сваки ћу туру ударити.“ 0310 Ферман пише мухур-сахибија, 0311 Први ферман бегу Љубовићу: 0312 „Царска лало беже Љубовићу! 0313 Дедер дигни сву Босну поносну, 0314 А подигни сву Ерцеговину, 0315 Ход’ дер нами под Едрену сиди, 0316 Јер ће султан поћи војевати, 0317 Три ће шаха под Едрену сићи, 0318 Јер нам ваља под промин проклети, 0319 Бити Промин код воде Промине, 0320 Што га бију два везира царска 0321 Сад двадесет и три годинице.“ 0322 Тај оправи, а други направи, 0323 Оправи га шаху мединскоме: 0324 „Дедер Брусу дижи и Медину, 0325 Ход’дер цару под Едрену сиди!“ 0326 Тај оправи, а трећи направи, 0327 Па га шаху шаље Татархану, 0328 А четврти Шаму и Мисиру: 0329 „Шамски шаху, ти подижи војску, 0330 Све Арапе, под Едрену сиди, 0331 Ваља нами с царем војевати, 0332 Јер ће и сар под Едрен сићи.“ 0333 Кад расуо бијеле фермане, 0334 Сам се султан у Стамболу спрема, 0335 Мање није нег пу мисец дана, 0336 Одлази му под Едрену војска, 0337 Мање није нег триста хиљада. 0338 Када царе од Стамбола појде, 0339 Младог цара на тахту посади, 0340 Новог цара султана Селима, 0341 Истом њему петн’ест годиница. 0342 Код њег мухур метну сахибију, 0343 Да му чува Селима нејака, 0344 А код њега три паше најбоље. 0345 Кад се царе диже војевати, 0346 На Стамболу пукшое топови, 0347 Конда Стамбол у абез окрену, 0348 А по мору пуцају топови, 0349 По ђемијах што ће војевати. 0350 Султан не ће у ђемију поћи, 0351 Већ у зару под Едрену крену. 0352 А кад султан под Едрену сиде, 0353 На Едрени пуцају топови, 0354 Три везира под Едрену сишла, 0355 Сва три јесу а од Руменлије, 0356 Свога цара добро дочекаше. 0357 Мало вриме ни дуго не пројде, 0358 Сва три шаха с војском изидоше, 0359 Сваки гони стотину топова, 0360 Сваки пење биле чадорове. 0361 А цар гради на фиљу џамију 0362 Од јакута и драгог камења, 0363 Об дан зара меће на џамију, 0364 Об ноћ зара снима са џамије, 0365 Свој се војсци видја вечерати. 0366 Још им нема Босне племените, 0367 Кад казаше цару честитоме, 0368 Да долази Босна племенита, 0369 Посла пред њу пашу од Ушћупа, 0370 Да он каже бегу Љубовићу, 0371 Нек проведе све своје Бошњаке 0372 Мимо царске на фиљу џамије, 0373 Да цар види од Босне Бошњаке. 0374 Драго било бегу Љубовићу, 0375 Што цар за њег и Бошњаке знаде, 0376 Па подвикну аге и спахије, 0377 Да разреде друштво напоредо. 0378 Када беже до нафиље дојде, 0379 Царе гледа испод зара Босну, 0380 Јер све по два јашу напореду, 0381 Два пивају, а два отпивају, 0382 Царе гледа, а сузе пролива. 0383 Бег устави Босну племениту, 0384 А цар Босни таин подилио. 0385 Кад се војске туди искупише, 0386 Пети данак цар подиже војске, 0387 Он понесе нафиљу џамију, 0388 Гдјегод царе пане на конаку, 0389 Царе зара сними са џамије, 0390 Свој се војсци види вечерати. 0391 А кад мору сиде на јалију, 0392 По дјемијах разреди војнике, 0393 Пет стотина великих ђемија. 0394 Оде царе преко сињег мора, 0395 Све уз море иде у ђемијах. 0396 Од Црнога он окрену мора 0397 Уз Промину, гдје у море лупа, 0398 Уз Промину до Промина сиде. 0399 Кад га види Мехмеде везиру, 0400 Он дочека цара и шахове. 0401 Пред царом су све паше од Шама, 0402 Воде војске по дван’ест хиљада, 0403 У војсци су ћорави Арапи, 0404 Под њима су кусе бедевије 0405 А ћораве све у једно око. 0406 Кад се силна уставила војска, 0407 Намах царе на Арапе викну, 0408 Да му граде кратке метеризе 0409 И да плету велике кошеве. 0410 Дижу царских триста лубарада, 0411 А арпаских стотину топова, 0412 Сви су чаје код својих топова. 0413 Док дан пројде, тамна ноћца дојде, 0414 Царе зара сними са џамије, 0415 Свој се војсци види вечерати. 0416 Краљ Проминлијћ по Промину хода 0417 С липом Маром својом напореду, 0418 Гледа краљу, а подвикну Мару: 0419 „Липа Маро, што би оно било, 0420 Што удари шефак по Промину, 0421 Да би сада мого вечерати 0422 Усрид града у Промину своме?“ 0423 Липа Мара сузама пролила: 0424 „Проминлијћу, сам ти Бог убио! 0425 Оно с’ царе диго војевати, 0426 Оно ј’ царска нафлија џамија, 0427 Сад ће ти Промин бити по темељу.“ 0428 „ „Нека ће, Маро, ја му се не бојим, 0429 Одбит дрва не ће ни камена.“ “ 0430 На Промину шест стотин топова, 0431 Краљ Проминлијћ по топових појде, 0432 Па он својим кричи тобџијама: 0433 „Не шал’те се, не дајте на воду!“ 0434 Кад у јутру данак освануо, 0435 Умах пуче за триста топова 0436 Са топхане цара честитога, 0437 А отрже стотину топова 0438 Са топхане шаха мисирскога, 0439 Отпукоше шаховски топови, 0440 Промин бију за пун мисец дана, 0441 Не одбише стине од Промина, 0442 Која фајда, што џебхану троше, 0443 Кад не знају, од куд су му врата! 0444 Кад то султан види од Стамбола, 0445 Од бијења да му фајде нема, 0446 Сва три шаха прида се позовну, 0447 Па их пита царе од Стамбола, 0448 Како б’ могли Промин освојити. 0449 Два му муче, а трећи говори: 0450 „Цар алифет, светачко колино! 0451 Говорит ћу, јер бити не море. 0452 Да га бијеш дванаес година, 0453 Разбит не ћеш Промин код Промине, 0454 Тврд је Промин, сам га бог убио! 0455 Него царе, светачко колино! 0456 Да ти мореш два јунака наћи, 0457 Да би један воду припливао, 0458 У ширину воду измирио, 0459 А једнога, да воду пророне, 0460 Да измири воду у дубљину, 0461 Промину би воду поткопали, 0462 Тутунлуке под њом саградили, 0463 У Промин би у град уселили, 0464 Тако б’, царе, ти Промин узео.“ 0465 Кад цар чуо, шахе подвикнуо, 0466 Да му надју четири телала, 0467 Нека они по ордијах вичу, 0468 Не би ли се два јунака нашла, 0469 Цар ће дати, што им буде драго, 0470 Баш ако ће сваки султанију, 0471 Још ће дати сваком тарафхану, 0472 Што не кује готовину благо, 0473 Код себе му градити сараје, 0474 Обојици мухур са деснице, 0475 Бити ће му прве мухурлије. 0476 Кад садразем нашао телале, 0477 Они вичу, а благо обричу, 0478 Све ордије редом обредаше, 0479 Не нађоше жива ни рођена, 0480 Ко б’ Промину воду припливао 0481 И Промину воду проронио: 0482 Ал не знаду, гдје ј’ босанска војска, 0483 Па тој војсци доходили нису. 0484 Кад то уо садраземе царски, 0485 Намах посла четири телала 0486 До ордије бега Љубовића, 0487 Они вичу, а благо обричу. 0488 Када чули босански јунаци, 0489 Гдје телали турски подвикују, 0490 Све питају један па другога, 0491 А казује, који турски знаде. 0492 То су чула два млада Бошњака, 0493 Један био од Мостара Хусе, 0494 Други био с Вишеграда Ахмо. 0495 Потекоше бегу Љубовићу, 0496 Казаше му два млада Бошњака, 0497 Да ће један воду припливати, 0498 А други ће воду проронити. 0499 Бег их води садразему царском, 0500 А садразем цару честитоме, 0501 Па садразем цару бесидио: 0502 „Цар алифет, светачко колино! 0503 Ево т’ лале бега Љубовића, 0504 Код њега се два нашла Бошњака, 0505 Нек ти беже та обадва каже!“ 0506 Бег пољуби под царом срџазу: 0507 „Цар алифет, светачко колино! 0508 Ово су ми обадва Бошњака, 0509 Ово ј’ главом с Вишеграда Ахмо, 0510 Промину ће воду припливати, 0511 Измирити воду у ширину, 0512 Јере се је момак навадио, 0513 Навадио Дрину пливајући. 0514 А ово је од Мостара Хусе, 0515 Промину ће воду проронити, 0516 Измирити воду у дубљину, 0517 Момак се је добро научио 0518 У Мостару ронећи Неретву.“ 0519 Када царе те разабра ричи: 0520 „Лало моја беже Љубовићу, 0521 Најмилија од Босне поносне! 0522 Води дере обадва Бошњака, 0523 Ако с’ могу у се поуздати, 0524 Што сам реко, ни порећи не ћу, 0525 Ја ћу оба добро даровати.“ 0526 Бег поведе обадва Бошњака, 0527 А прид њима садраземе царски 0528 Кад их видја шаху Татархане, 0529 Он повикну до дви паше своје: 0530 „Хајте, паше, садраземом царским! 0531 Ако ови воду припливају, 0532 И пророну воду у дубљину, 0533 Обумире мени донесите!“ 0534 Кад садразем на обалу дојде, 0535 Диже руке, дову заучио, 0536 Па Бошњака оба опремише, 0537 Са обале у воду скочише, 0538 А с Промина два топа пукоше, 0539 Избацише из воде Бошњаке. 0540 Бег Љубовић сузама пролио, 0541 Беже викну обадва Бошњака, 0542 Они опет у воду скочише, 0543 А с Промина два топа пукоше, 0544 Избацише оба на обалу, 0545 А садразем сузама пролио. 0546 Цар алифет зара оставио, 0547 И он се је близо примакнуо 0548 У тевдилу дервишком одилу. 0549 Тад садразем опет диже руке, 0550 Бошњацима дову учинио, 0551 Два Бошњака у воду скочише, 0552 А с Промина два топа пукоше, 0553 Не могоше оба избацити, 0554 Нег Бошњака оба обранише, 0555 Хуси ливу ногу а по чланку, 0556 Ахми ливу руку а по лакту. 0557 Ни какав се туди не припаде, 0558 Ахмо воду плива у ширину, 0559 Хусе рони воду у дубљину, 0560 Крвава се оба повратише. 0561 Ахму фаћа беже Љубовићу, 0562 А садразем Хусу уфатио, 0563 Запуцаше с Промина топови, 0564 А цареви њима отпукоше. 0565 Да гледамо дви паше шахове! 0566 Обумире оба ујагмише, 0567 Донесоше шаху Татархану, 0568 Шах понесе оби обумире 0569 Мисирскоме и шаху шамскоме, 0570 Онда вели султан од Татара: 0571 „Мој акрану та од Шама шаху! 0572 У теб’ има свакаквих Арапа, 0573 Што немају ни кућа ни кула; 0574 Понес’ дер им шкрампу и лопату, 0575 Нек копају под воду Промину, 0576 Ја ћу онде тутунлуке своје 0577 Све од бакра добро уфатити.“ 0578 Намах посла до дванаест кола 0579 До ђемија шаха Татархана, 0580 Донесоше, бакра дотираше, 0581 А Арапин шкрампу и лопату, 0582 Па копају под водом промином, 0583 Све дан по дан три пуна мисеца. 0584 Бог нареди, више прокопаше, 0585 Како њима обумира каже, 0586 А Татархан тутунлуке даде. 0587 Још им оста, да у град изиду, 0588 Још им оста четири аршина. 0589 Испод воде они намистише, 0590 Пишац море кроз тутунлук проћи, 0591 Пишац море, а коњик не море. 0592 Арапи се отле повратише, 0593 Царе их је добро даровао, 0594 Сваком даде стотину дуката. 0595 Онда царе пушћао телале, 0596 Да телали вичу по ордијах, 0597 Ко би најпри у Промин изашо, 0598 Кад прокопа дванаест Арапа. 0599 Кад их чуо беже Љубовићу, 0600 Он телала врати сва четири, 0601 А Љубовић пред цара изиде: 0602 „Цар алифет, светачко колино! 0603 Што си пушћо четири телала, 0604 Па ти вичу по твојој ордији, 0605 Не би ли се харан јунак нашо, 0606 Ко би сада у Промин изишо, 0607 Кад ја имам код себе Бошњака, 0608 Бошњаци ће у Промин изићи.“ 0609 Кад то рече беже Љубовићу, 0610 Цар алифет зазапти топове, 0611 Нек на Промин више не пуцају. 0612 Бег Љубовић до ордије дојде, 0613 Па подвикну Сарајлије младе: 0614 „Дицо моја, Сарајлије младе! 0615 Сад вам ваља у Промин проклети.“ 0616 Сарајлије бегу погрмише: 0617 „Нека, беже, драгом Богу фала! 0618 Курбани се раз бајрама хране, 0619 Мајке синке раз оваког данка.“ 0620 Бег Љубовић води Сарајлије 0621 До тулумбе на води Промини. 0622 А прид њима дванаест Арапа, 0623 Окренуше испод воде хладне. 0624 А Арапи кад на мисто сишли, 0625 Прокопаше у Промин проклети 0626 У пивницу Проминлијћа краља, 0627 Испадају Сарајлије младе, 0628 У сваког су на каиш опанци, 0629 А на ципцих црвени тозлуци, 0630 На тозлуцих ковче и дизлуци, 0631 У сваког су токе по прсима, 0632 А за пасом до два џехвердара, 0633 Медју њима ножи бјелоуши, 0634 Турно сваки фесић над обрву, 0635 Сваком пали по рамених брци, 0636 Сваком с’ токе свитле кроз бркове. 0637 Кад унишле Сарајлије младе, 0638 У пивници редом посидале, 0639 Јер пивница пуна натрпата. 0640 А вид’ липе Леховкиње Маре! 0641 Краљ је посло, да донесе пића. 0642 Кад пивници отворила врата, 0643 На големо чудо нагазила, 0644 Гледа Мара, ботурице баци, 0645 Па побиже Проминлијћу краљу, 0646 Паде краљу, а сузе пролила: 0647 „Зло си сио, зло попио пиће, 0648 Кад ти велиш, Проминлијћу краљу, 0649 Цар ми не ће лишца обљубити. 0650 Хоће, краљу, виру ти задајем, 0651 Хајде сиди у пивницу своју, 0652 У пивници сиде Турци млади, 0653 За пасом им ножи бјелоуши, 0654 Врани сваком брци по рамених, 0655 Сваком с’ токе свитле кроз бркове, 0656 Оно Турци Стамболије нису. “ 0657 Кад то чуо Проминлијћу краљу: 0658 „Куку, моја Леховкиња Маро! 0659 Таки Турци нису од Стамбола, 0660 Од царева гада никаквога, 0661 То су Турци младе Сарајлије.“ 0662 Краљ се истом с љубом приговара, 0663 Испадоше Турци из пивнице, 0664 По граду их чекају солдати, 0665 У Промину с’ огањ приломио. 0666 Кад то видја проминлијћу краљу, 0667 Он поведе Леховкињу Мару, 0668 Доведе је граду на бедене. 0669 У десницу сабљу извадио, 0670 Па посиче Леховкињу Мару: 0671 „Бели цар те обљубити не ће!“ 0672 У Промину главу отиснуо, 0673 Оде глава на дно у Промину, 0674 А отишће тело Марушино, 0675 Тело паде у воду Промину. 0676 А већ Промин натрпаше Турци. 0677 Док испаде беже Љубовићу, 0678 Он уфати Проминлијћа краља, 0679 Поведе га на обалу жива, 0680 Превезе га преко воде хладне, 0681 Доведе га цару честитоме, 0682 А цар пита проминлијћа краља: 0683 „Краљу, камо Леховкиња Мара! 0684 Право кажи, па се не бој глави! 0685 Ал си Мару у земљу закопо, 0686 Ал си Мару у воду бацио? 0687 Да је Мара жива у Промину, 0688 Бошњаци би Мару избавили.“ 0689 А краљ цару да казује не ће. 0690 Царе пита све за Леховкињу, 0691 Нико не зна, што је од ње било 0692 Посли једног Сарајлије Мује, 0693 Он доведе првог капетана, 0694 Који ј’ краљу био уз колино, 0695 Па га даде цару честитоме. 0696 А цар вели Сарајлији Муји: 0697 „Кад си мени дила уфатио, 0698 Би ли знао, што ј’ од Маре било? 0699 Ви од Босне младе Сарајлије 0700 Доводите диле савезате, 0701 А фаћате прилипе дивојке, 0702 А за Мару никад гласа нејма, 0703 Проминлијћ ми сад да каже не ће.“ 0704 Кад то чуо Сарајлија Мујо, 0705 Љуби зара и цару срџаду: 0706 „Цар алифет, светачко колино! 0707 Срамота је и гледати у те, 0708 Камо л’ с тобом није говорити, 0709 Говорит ћу, јер бити не море. 0710 Дај ми главу Проминлијћа краља, 0711 Казат ћу ти, што ј’ од Маре било.“ 0712 А кад девлет те разабра ричи: 0713 „Драго дите од Сарајва Мујо! 0714 Дат ћу теби, што је теби драго, 0715 Де ми кажи, што ј’ од Маре било!“ 0716 Онда вели Сарајлија Мујо: 0717 „Проминлијћу, сам те Бог убио! 0718 Што девлету да казујеш не ћеш? 0719 Кад смо у твој Промин населили, 0720 Ти с’ довео Леховкињу Мару, 0721 Извео је граду на бедене, 0722 Ти си Мари одсикао главу, 0723 Да је турски царе не обљуби, 0724 Бацио је у воду Промину, 0725 А бацио тело Марушино.“ 0726 Кад те девлет разабрао ричи, 0727 Сузе проли, силиптара викну: 0728 „Брже м’ бега зов’те Љубовића!“ 0729 Добави му бега Љубовића. 0730 Кад Љубовић пред цара изајде, 0731 Зара љуби, а теменах чини: 0732 „Цар алифет, светачко колино! 0733 Каква ти је мука и потреба? 0734 Ето сам ти краља уфатио, 0735 Довео га жива до тебека.“ 0736 Кад цар чуо, бегу говорио: 0737 „Драга лало беже Љубовићу! 0738 Ти си краља жива уфатио, 0739 Ал ми нема Леховкиње Маре, 0740 Нема Маре ни живе ни мртве; 0741 Краљ је Мару катал учинио, 0742 Бацио је у воду Промину, 0743 А ти знадеш, беже Љубовићу, 0744 Ја ја морам Мару обљубити, 0745 Ја ја морам тахта оставити. 0746 Лало моја беже Љубовићу! 0747 Хајде узми обадва Бошњака, 0748 Што с’ Промину воду припливали, 0749 Проронили воду у дубљину, 0750 Нек м’ изваде тело Марушино, 0751 А изваде главу Марушину.“ 0752 Када беже те разабра ричи, 0753 Он се трже до чадора свога, 0754 Намах оба добави Бошњака, 0755 Па им вели беже Љубовићу: 0756 „Драго дите с Вишеграда Ахмо 0757 И ти Хусе од нашег Мостара! 0758 Веш су ваше ране замладиле, 0759 Сад вам ваља у воду Промину, 0760 Да вадите из воде ледене 0761 Један тело Леховкиње Маре, 0762 Други главу леховкиње Маре.“ 0763 Хоће момци, бега послушаше, 0764 Бег их води до воде Промине. 0765 С њиме иде силиптару царски, 0766 Под обалом ђемију нађоше, 0767 Јер Промина крај бедена шиба, 0768 Под бедене ладју завезоше, 0769 Гдје је краљу Мару погубио. 0770 Видја крвцу беже Љубовићу, 0771 Куд је беден крви поштрапат му, 0772 Тад Бошњаком беже говорио: 0773 „Овде вам је тело Марушино.“ 0774 А силиптар застави ђемију, 0775 А скочише обадва Бошњака 0776 Са ђемије у воду Промину, 0777 Изнесоше главу Марушину, 0778 Извадише тело Марушино. 0779 Уфати га силиптар Алија, 0780 У ђемију тело повалили, 0781 А код тела главу марушину, 0782 Потираше одатле ђемију, 0783 На обалу изнесоше главу, 0784 Понесоше тело Марушино, 0785 Управише нафиљи џамији, 0786 Ту бег стаде, код њега Бошњаци, 0787 А силиптар цару окренуо, 0788 Дојде цару, па му говорио: 0789 „Цар алифет, светачко колино! 0790 Ево, царе, тела Марушина, 0791 А ево ти главе Марушине, 0792 Изнили су из воде Бошњаци.“ 0793 „ „Силиптару, моје дите драго! 0794 Де ми зови сва три шаха моја, 0795 А зови ми дванаес везира, 0796 Зови мени бега Љубовића.“ “ 0797 А силиптар пред чадор испаде, 0798 На ичаге хршум учинио, 0799 Одоше му на стране четири, 0800 Силиптар се до цара поврати, 0801 Њему вели царе господине: 0802 „Драга лало силиптар Алија! 0803 Узми, лало, воде угријате, 0804 А ти узми два сафуна липа, 0805 Па опери главу Марушину, 0806 Унеси је под зара меника.“ 0807 Намах оде силиптар Алија, 0808 Узе воде, два узе сафуна, 0809 Па он пере главу Марушину. 0810 А кад о про главу Марушину, 0811 Одош’цару сва три шаха царска, 0812 Наприд оде шехо од Медине, 0813 А за њиме султан Татархане, 0814 А за њиме шаху од Мисира. 0815 Кад код цара сили око зара, 0816 Ујде цару дванаес везира, 0817 А прид њима беже Љубовићу. 0818 Цар је бега туде помилово, 0819 Посади га из лива код зара, 0820 Па подвикну силиптара свога: 0821 „Силиптару, драга лало моја! 0822 Де ми зови садразема мога, 0823 Нек доведе Проминлијћа краља!“ 0824 Када цару краља уведоше, 0825 Унесоше главу Марушину, 0826 Цар је узе, а краља подвикну: 0827 „Е видјаш ли, Проминлијћу краљу! 0828 Што цар рече, он и не пориче: 0829 Морам Мари главу пољубити, 0830 Ја не могу турски царе бити.“ 0831 Узе царе главу Марушину 0832 Па је царе три пут пољубио. 0833 Кад пољуби главу Марушину: 0834 „Ево, видјај, Проминлијћу краљу, 0835 Ја сам главу три пут пољубио.“ 0836 Кад то видја шехо од Медине, 0837 Он је цару тихо говорио: 0838 „Да је три пут пољубио ниси, 0839 Сад би твоју сабљу отпасао, 0840 Повратио тахту и Стамболу, 0841 Припасао султану Селиму, 0842 А тако ћеш ти на мисто своје.“ 0843 Царе виче силиптар-Алију: 0844 „Драга лало силиптар-Алија! 0845 Најбољега свед’те ефендију, 0846 Нек опере тело Марушино, 0847 Па уз тело нек прислони главу, 0848 Укопајте Леховкињу Мару, 0849 Ја ћу над њом турбе начинити.“ 0850 А кад чуо силиптар Алија, 0851 Он опрема тело Марушино, 0852 Уз тело јој главу прислонише, 0853 Укопаше Леховкињу Мару, 0854 Цар над Маром турбе начинио. 0855 А кад царе турбе начинио, 0856 Он повика бега Љубовића, 0857 Да му оба доведе Бошњака. 0858 Бег доведе обадва Бошњака. 0859 Кад их царе оба разгледао, 0860 Оба десном прегрлио руком: 0861 „Давор моја обадва Бошњака! 0862 Ви промину воду припливали, 0863 Измирили воду у ширину, 0864 И Промину воду проронили, 0865 Измирили воду у дубљину, 0866 Изнили сте тело Марушино 0867 И изнили главу Марушину, 0868 Сад ишћите, што је вами драго. 0869 Ја би сваком дао султанију, 0870 А би сваком дао тарафхану, 0871 Свакоме би дворе намистио 0872 И мухур му дао са деснице, 0873 Прве би ми мухурлије биле.“ 0874 Цару вели с Вишеграда Ахмо: 0875 „Цар алифет, светачко колино! 0876 За нас твоје султаније нису, 0877 А не ћемо твојих тарафхана, 0878 А не ћемо код тебе сараја, 0879 За нас твоји ни мухури нису, 0880 Нег ћеш мени дати, падишаху, 0881 Ти од себе мала готовога, 0882 Да намистим на Дрини ћуприју, 0883 Нек спомиње с’, док је овог свита.“ 0884 А цар њега руком погладио: 0885 „Давор дите с Вишеграда Ахмо! 0886 Градит ћу ти на Дрини ћуприју, 0887 Нек спомиње, с’ док је овог свита.“ 0888 Онда вели од Мостара Хусе: 0889 „Цар алифет, светачко колино! 0890 Ни ја ништа од тебека не ћу, 0891 Ван кад сидем до Мостара твога, 0892 Гради мени велику ћуприју 0893 На Неретви под нашим Мостаром, 0894 Нек спомиње с’, док је овог свита.“ 0895 „ „Хогу богме, обадва Бошњака! 0896 Градит ћу вам обидве ћуприје, 0897 Док на тахта сиднем у Стамболу, 0898 Ви сте ми га данас очували.“ “ 0899 Царе викну силиптар-Алију: 0900 „Води, лало, два моја Бошњака, 0901 Подај сваком добру дјеисију, 0902 Уведи их ти у моју тавлу, 0903 Нек изберу два ата себика, 0904 На њих хаше мећи позлаћене, 0905 Сваком подај хиљаду цекина. 0906 Кад Бошњаци на Босну изиду, 0907 Нека знаде сва Босна поносна, 0908 Ко је цару био у гајрету.“ 0909 То је мило с Вишеграда Ахми, 0910 А милије од Мостара Хуси. 0911 Све се беже смије Љубовићу, 0912 И њег царе добро помилово, 0913 Њему био ферман направио: 0914 „Лало моја, беже Љубовићу! 0915 Док је тебе на Босни поносној, 0916 Нико т’ цару облагат не море. 0917 Ево теби ферман од менека, 0918 Ферман чувај баш ко главу своју, 0919 Води моје на Босну Бошњаке!“ 0920 Шахови се дижу на вјежбину, 0921 Сваки иде своме завичају. 0922 Цар најпосли подигнуо војску, 0923 Јер он не ће краљева Промина, 0924 Ван поведе собом проминлијћа, 0925 Не кће њему кидисати глави. 0926 Пртља царе мору на ђемије, 0927 Понесоше нафиљу џамију, 0928 Сва му едба сиде у ђемије, 0929 Дигоше се уз море ђемије, 0930 По ђемијах пуцају топови. 0931 Дође царе до Стамбола свога, 0932 На ђемијах пуцају топови, 0933 На Стамболу пуцају топови, 0934 Дочекаше цара на обали, 0935 Све изашле сопте из медреса 0936 И пред њима цареве муфтије. 0937 Цар алифет из ђемије појде, 0938 А пред њиме бутум ефендије. 0939 Цара воде на мисто царево, 0940 А султана новога Селима 0941 Одведоше са миста царева. 0942 На Стамболу пуцају топови, 0943 Шенлук с’ чини за пуну недиљу, 0944 А кад пуна пројде недиљица, 0945 Царе виче мухур-сахибију: 0946 „Лало моја, мухур-сахибија! 0947 Узми мала, колико ти драго, 0948 А ја ћу ти ферман направити, 0949 Ход’ дер мени до Мостара сиђи, 0950 На Неретви намисти ћуприју, 0951 Нек спомиње с’, док је овог свита.“ 0952 Цар оправи силиптар-Алију 0953 На Вишеград вишеградском Ахми, 0954 Да на Дрини он ћуприју гради, 0955 Нек спомиње с’ на Дрини ћуприја 0956 Од тог дана па до кијамета. 0957 А вид’ дере царског мухурлије, 0958 На Неретви он гради ћуприју 0959 Мање није нег дви годинице, 0960 На Неретви намисти ћуприју, 0961 Поклони је од Мостара Хуси. 0962 Мухурлија оде до Стамбола, 0963 Он све цару по истини каже, 0964 Колико је мала потрошио; 0965 Ал му нема силиптар-Алије, 0966 Још Ћуприју на Дрини градио, 0967 Добавио за триста мајстора. 0968 Што у дану они озидају, 0969 Ноћца дојде, нигди ништа нема, 0970 Тако било за три годинице. 0971 Тад зацвили силиптар-Алија, 0972 Мајсторбашу прида се позовну: 0973 „Ја ми зидај на Дрини ћуприју, 0974 Ја ћу твоју ја одсићи главу.“ 0975 Мајсторбаша на мајсторе виче, 0976 Ал му фајде нема од викања, 0977 Јер што они за дан озидају, 0978 Мајсторбаша кад рано подрани, 0979 Њему зида око Дрине нема. 0980 Мајсторбаша под чадором цвили, 0981 У фићеру врло задримао, 0982 Он је своју главу наслонио 0983 А на брадву и на десну руку. 0984 Мало трену, ал се брже прену, 0985 Мајсторбаша чудан сан уснио, 0986 Њешто му је у сну говорило: 0987 „Помоли се Богу по закону! 0988 Па кад акшам пројде до јације, 0989 Мајсторбаша, ти на зид изајди, 0990 Што с’ озидо на Дрини леденој. 0991 Узми брадву у десницу руку, 0992 Чут ћеш јеку на Дрини леденој, 0993 Конда ћ’ она у абез пропасти. 0994 Што с’ помоли низ Дрину ледену, 0995 Удри брадвом, а Бога спомени, 0996 Чудно ће се нешто проломити, 0997 Зид остат ће, а ти сутра зидај, 0998 Озидат ћеш на Дрини ћуприју.“ 0999 Мајсторбаша на ноге клисиом, 1000 Споменуо Бога по закону, 1001 Узе брадву у десницу руку, 1002 Мајсторбаша на зид изашом 1003 А на Дрину и на озидину, 1004 Брадву држи у десници руци. 1005 Стаде јека низ Дрину ледену, 1006 Конда она у абез окрену, 1007 Мајстораша мисли и говори: 1008 „Та хоћу ли беден оставити? 1009 Смим ли ону јеку дочекати? 1010 Дочекат ћу, да ћу погинути, 1011 Свакако ћу главу изгубити.“ 1012 Кад му хука Дрини по ћуприји, 1013 Мајсторбаша Бога споменуо, 1014 Дочекао чудну тутљевину, 1015 Замахнуо брадвом у десници, 1016 Ударио, Бога споменуо: 1017 Ово т’ оста на Дрини ћуприја, 1018 Под ћупријом јер се проломило 1019 Конда Дрина у абез окрену. 1020 Бог нареди и срића од Бога, 1021 Мајсторбаша оста на бедену, 1022 Нити паде, нити се припаде, 1023 Оде јека низ Дрину ледену, 1024 Мајсторбаша с брадвом до чадора. 1025 Мајстори му рано подранили, 1026 Па зидају на Дрини ћуприју, 1027 Све дан по дан дви године дана 1028 Кад ћуприју они намистили, 1029 Драго било силиптар-Алији, 1030 Мајсторбашу добро даровао, 1031 Даде њему хиљаду дуката, 1032 Пет стотина мајстору свакому. 1033 Кад намисти на Дрини ћуприју, 1034 Он је даде с Вишеграда Ахми, 1035 Нек спомиње с’, док је овог свита. 1036 Већ силиптар до Стамбола сисде, 1037 Цар га пита, што се ј’ забавио, 1038 А силиптар цару говорио: 1039 „Цар алифет, светачко колино! 1040 Што озидам на Дрини ћуприје, 1041 То у ноћи све Дрина однесе; 1042 Док утврдих на Дрини ћуприју, 1043 Ово наста пета годиница, 1044 Озидо сам на Дрини ћуприју, 1045 Поклонио с Вишеграда Ахми.“ 1046 То је цару врло драго било: 1047 „Хај аферим, силиптару драги! 1048 Нек на Дрини имаде ћуприја, 1049 Јер се прије намистила није, 1050 Ни посли се намистити не ће. 1051 Нек спомиње с’ , док је овог свита, 1052 Јер је на њој хаир-дова царска.“ |